Ars sacra

МАЛИ ЕСЕЈ: ДРАГОМИР ЂЕКИЋ, СРПСКИ СЛИКАР СА КОСОВА КОЈИ ОСЛИКАВА НАЈВЕЋЕ ПРАВОСЛАВНЕ ХРАМОВЕ У СЕВЕРНОЈ АМЕРИЦИ
Високо изнад туге
Ко види душом, тај види све. Рођен тамо где је рођена његова отаџбина, на Космету, тамо где је, намамљену, сада по ко зна који пут смртно рањавају, сликар Ђекић лежи на скели у куполи денверског православног храма. Загледан је у мирно око Богородице над собом. И зна да тамо одакле је управо гори и нестаје оно што се овде, под његовом кичицом, рађа. Да ли ће заиста Богородица Денверска оплакати Богородицу Љевишку, или ће, ипак, бити обрнуто?

Пише: Брано Павличић

Брезовица, па још мало даље Севац, на Шар планини, високо изнад туге која попут велике и тешке магле годинама већ покрива Метохију и Косово. Место одакле се види мало десно Копаоник, мало лево Проклетије, ако си окренут према северу, према богатом свету леденог срца, хладном, као што му страна света каже. Место одакле се добро види како већ неколико стотина година, непрестано, падају незаустављиве кише косовских божура. Место одакле је Драгомир Ђекић, сликар, кренуо да освоји свет носећи у оку тајанствену боју тиркиза, мудру боју византијски плавог, топлу боју планинских ливада, црвену боју одлучности и, најболнију од свих, боју нежности и страха најближих.

У ЗЛАТНО СВИТАЊЕ

Високо у куполи грчке православне цркве у Денверу, највећег православног храма Северне Америке, на скелама, преплављен тешким мирисом боја и тајанственим мирисима тамјана и воштаница, Драгомир Ђекић, загледан у мирно око Богородице пред собом, осећа дах свиленог ветра који се пење уз Шар планину и оштрог који се спушта низ њу.
Осликавајући мирном руком давно упијене облике и боје живописа и икона косметских храмова, чак тамо преко света, подастире пред људе који хоће да виде део те божанствене раскоши у којој је одрастао. Стрпљиво ређа слике које извиру из сећања, као слике које се рађају у часу када је, после киша које данима испирају хоризонт, ваздух сасвим прозиран а небо мирно, и када, обично у златно свитање, изроне у даљини дворови Немањића, између Урошевца и Липљана, дуж намрешкане зелено-плаве површине Сврчинског језера: Пауни, Сврчин, Неродимље и тврђавe Петрич и Мали Петрич. Забрујала би звона Светих Арханђела, ту одмах доле испод планине где јуре воде из планинских извора, звона тог колосалног храма прецртаног из најсмелијих градитељских снова у која се вратио, и, ето, назиру се Дечани и Пећка патријаршија, ко види душом тај види све, па и како давно позлаћени и нетакнут бљешти манастир Бањска.
И види се неуништива мрежа изукрштаних стаза зидара, сликара... утабана корацима разносача лепоте, од места до места, од храма до храма, заувек постављена у времену и неизбрисива као запис линија на јагодици прста.
А у Чикагу, у коме данас живи, у мору информација које се као огромне рибарске мреже бацају на море људи које се непрестано гиба и креће, кроз несношљиву буку саобраћаја који никада не стаје, доловљава на неки начин слике и крике, молбе и преклињања, наталожену жалост на листу храста са Шаре, који се, благо се љуљајући из плаветнила неба, спушта на његов штафелај. А на листу, ивица искрзаних суровим атлантским ветровима и помало од јаког сунца избледелом, пише:
Кући се ништа ново није догодило већ неколико стотина година, а ни ових дана. Само има још храмова за сећање и још суза, толико суза да најчешће не знамо да ли су то оне, или киша пада месецима. Тек по укусу пелина, јоргована и незаборавка знамо да није киша.

УСКЛИК ПУТНИКА

Из чикашких галерија, и не само из њих, извирују платна Ђекића, људи се саплићу о свет који се слива са њих, у бојама на којима је већ столетна патина што пригушује њихову жестину. Све нешто необично што изазива упитаност и сумњу, што узнемирава, или нешто што спокојношћу осваја пределе посредно виђеног и урађеног, као избрушена информација из радионице највећих илузиониста глобалних ТВ кућа, за које су веровали да су увек праве и једине.
Лутке са тих слика, не марионете како то бива, већ лутке којима недостаје тек лично име и презима, дохватају својим живим прстима најскривеније кутке пролазника, места у њиховој души где се похрањују највредније и најинтимније ствари и лица, догађаји, снови и осећања, и усељавају се заувек. Насељавају се као истина и као усклик путника пред Богородицом Љевишком који је пре много векова записао на арапском: „Зеница ока мог гнездо је лепоте твоје.“
А испод свих тих боја избија мирис порушених храмова, попаљених конака, опљачканих ризница, разнесених кроз време по музејима Лондона, Берлина, Софије, Беча и Истанбула, тешки мирис чађи, крви и злочина, и крик песника пред фреском; „Ко ти ископа очи, лепа слико...“
И испод свих тих боја допире звук Родопових звона, сакривених под земљом неколико векова, пошто је њихова кућа, Храм светог Николе код Пећи, спаљена и порушена. Ко је знао, тај их је увек чуо, ма где била.
Испод тих боја извире прелепа и бела црква Самодрежа, где цар Лазар пред Косовски бој причешћује своје ратнике, али извиру и згаришта манастира прелепог имена Девич и оскрнављене гробнице Светога Јоаникија.
Може ли се човек сакрити игде на овој кугли земаљској осим у лепоти коју је створио, у своду највишем, окружен благошћу и сликама које долећу одасвуд, а највише из људске, толико пута понижаване душе, у приказима слика о доброти и поносу, на које се насрће одасвуд?
Ко види оком, тај види најстрашнију тугу која се прелива у таласима, остављајући за собом окамењене људе, оковане самим злом, лицемерјем и лажима, и види сузу из Богородичиног ока, и осећа како се она у бисерним низовима слива низ његове сопствене образе.

***

Биографија
Драгомир Ђекић је рођен 1964. године у Севцу, Брезовица, на Шар планини. Средњу уметничку школу завршио је у Нишу, а Ликовну академију у Београду 1989. године, у класи Милице Стевановић.
После десетак самосталних и исто толико групних изложби, одлази у Америку, где излаже своје радове углавном у Чикагу и где се веома ангажовано бави и фрескосликарством и иконографијом, рестауришући, обогаћујући и осликавајући старије, али и нове православне храмове.
За свој рад у Београду је добио награду за најбољи мозаик из Фонда Факултета ликовних уметности 1988. године, па прву награду за сликарство из Фонда Петра Лубарде 1989. године, и награду за цртеж животиње из Фонда Петра и Вере Лубарде 1988. године.